JA Bookshop - шаблон joomla Joomla

Nova knjiga Jelice Grganović "Osmeh za svaki dan" (Laguna, 2015) nudi više od neobuzdanog smeha – umeće da se živi život, svaka njegova sekunda. Živeti i smejati se neobuzdano i glasno zadaci su koji ne mogu da se odlože za kasnije.

Prenosimo vam utiske novinarke Vere Kondev (Tanjug) koje je napisala za "Nedeljnik" nakon čitanja knjige "Osmeh za svaki dan":

Već odavno nisam provela tako lepa dva dana kao ova dok sam čitala novu knjigu priča Jelice Greganović "Osmeh za svaki dan", koji je upravo objavila "Laguna".

Iako je u naslovu obećala da će podariti osmeh za svaki dan, ovoga puta smo dobili trideset šest priča. Zato mi je preostalo samo da iznova iščitavam već pročitane, jer još nisam našla ni fabrički proizveden lek, poput bensedina, ni neki biljni, kod travara, koji ima tako blagotvorno dejstvo, pre svega na psihu, kao njeni tekstovi. Željnima njenog lekovitog, a istovremeno neodoljivo zabavnog štiva, na primedbu da nedostaje 329 priča, autorka je za Nedeljnik odgovorila da "treba brojati osmehe, a ne priče, tako da naslov sasvim odgovara, čak je spremna da tvrdi da u knjizi ima više osmeha no dana u godini".

Pošto bi ovaj jedinstveni i zato veoma dragoceni priručnik protiv depresije, lek za nesanicu, melem za usamljene majke kojima su 'tići izleteli iz gnezda, trebalo da se drži negde kraj uzglavlja, mogu da se broje osmesi i proveri da su autorkine reči tačne. Potvrdila je, na našu sreću, da će "nastaviti da piše, barem za sada, humorističke priče, jer to je ono što najbolje govori u njeno ime". Dobro je što i ona zna da su humorističke priče deficitarna književna forma u srpskoj, pa i svetskoj književnosti i "zato ostaje pri njima, jer neko mora da se bavi i literarnim siročetom - pričom".

Humor kakav neguje Greganovićeva, koji izmamljuje osmeh ali i grohotan smeh, plemenit je, što znači da u njemu nema sarkazma, politike, podsmeha, uvredljivih poruka, gorčine i gneva, već mnogo topline i neskrivene ljubavi prema ljudskom rodu, uprkos njegovoj nesavršenosti, posebno onog muškog dela. To je, kako je izjavila književnica, prepoznao i njen prijatelj, genijalni ilustrator Bob Živković, koji tvrdi da su sve njene priče napisane o ljubavi, o ljubavi prema svemu što je okružuje, i da u svim pričama, ma o čemu one bile, postoji ljubav.

Kao književnica, Jelica Greganović se pojavila relativno kasno u odnosu na novinarsku karijeru (jedna od osnivača Radija B92), a bila je i urednica vesti, što znači da se bavila političkim temama, da bi se iznenada pojavila kao gotovi majstor humorističkih priča. Ona misli da je "duhovitost, kao što i sama reč kaže, stanje duha. To je nešto što se u nama razvija, a pitanje je kada se odlučite da tu duhovitost primenite u svom stvaralaštvu".

"Prilika za pisanje ove vrste priča otvorila se kada mi je ponuđeno da pišem na VIP Blogu B92. Pristala sam samo pod uslovom da ne moram da se bavim politikom, da smem da pišem o čemu ja hoću i kako hoću", otkrila je autorka koja na tlu bivše Jugoslavije ima samo dve "koleginice" - Vedranu Rudan i Mirjanu Đurđević. U novoj knjizi neke priče su prepoznatljivo locirane u Srbiji - od traljave administracije i monologa taksiste, do pripremanja ajvara, ali ima i jedna izuzetno dirljiva i poetična o autorkinoj prababi i o tome kako je tražila (i pronašla) mrtvog muža u Velikom ratu.

 

Odlomak iz knjige "Osmeh za svaki dan" možete pronaći na web stranici izdavačke kuće Laguna, a mi vam prenosimo jednu od trideset šest priča:

LJUBAV U TEGLI

Majčinska ljubav je velika, bezgranična, nemerljiva. Može se na bezbrojne načine pokazivati, ali postoje i oni koji ni mašti na pamet ne padaju. Uzmimo, na primer, ajvar. Dotični na prvi pogled spada u pronalaske ljudskog roda čijom se genijalnošću džak paprike satera u jednu teglu i time postigne da ista na otvorenom tržištu postane skuplja od heroina. Ipak, postoji nešto još dragocenije od ajvarske ljubavi. 

Naime, kao što je opštepoznato, ajvar se pravi tako što prvo uspete da kupite pravu papriku, onda istu morate da ispečete, pri čemu već izgubite polovinu kupljene količine. Zatim se dotična cedi, a onda njen kusur ljušti. Istovremeno se odbacuju „čepovi“, tj. drške i semenke, da bi se dobio filetirani oblik paprike, zvani „hermelinčić“. Sledi još jedno ceđenje uz prateće neminovne količinske gubitke. Onda se pristupa mlevenju, pa prženju i upržavanju samlevenog. Količina dramatično pada srazmerno lokomotivnim isparenjima. Istovremeno nestaje i vaš osećaj za vreme, jer upržavanje ajvara kraja nema... Kada je sve gotovo, dobijena količina ajvara, naročito ako ga stavite u kilske tegle, prosto izaziva suze u očima. Nema nikom da se daje, nema da se jede supenim kašikama i maže na hleb tri prsta debelo, nego se, kako svakom delikatesu pristaje, deli na mikroskopske mrve i doziranje pipetom. Nije džabe ruska reč za kavijar – ajvar. 

Međutim, postoji nešto još raritetnije od ajvara, a to je ljubav potpuna, nebeska. Od ajvarske predanosti je deli reč iz drugog pasusa – „mlevenje“. To su cepkane paprike. To ime bi se moralo pisati velikim slovom, iako nema toliko velikog slova kojim bi se rad na njima dočarao. Cepkane paprike su pramajka ajvara, arhetip. One sežu u vreme kada nisu postojale mašine za mlevenje. One su razlog zbog kog je ukinuta Sveta Inkvizicija. Naime, jednom su se skupili zli ljudi u crnim spavaćicama i prodiskutovali o najpromišljenijim merama mučenja. Kada su shvatili da na njihovom spisku maltretiranja ljudskog tela i uma nema cepkanja pečenih paprika, odlučili su da se povuku sa istorijske scene i postiđeni odu u večnost.

– Da li ti mene voliš? 

– Najviše na svetu. 

– Hoćeš li onda da mi napraviš cepkane paprike? 

– Naravno da neću. 

– Eto vidiš, kada bi me zaista volela... 

– Neću.

– Ja sam tvoje najmlađe dete, tvoja beba...

 – Vidi koliki si, kakva crna beba?! 

– Ja ću uvek biti tvoja beba, a mame vole svoje bebe... 

– Bebe ne jedu cepkane paprike. 

– Bebe koje njihove majke vole jedu cepkane paprike. 

Ovako je otprilike izgledao bilateralni razgovor između mene i mog najmlađeg deteta. Naravno, već punoletnog. I završio se na moju štetu. Majčinski sam čučnula i pristala da napravim cepkane paprike. Jasno je da to nisam mogla da uradim samo za njega, već i za ono dvoje koji su napeto, negde pozadi, čekali rezultat pregovora. 

A za sve je kriva moja Najbolja Drugarica. Ona što ima samo jedno dete, jedinče muško, a ono samo jedna usta, i ma koliko se trudilo, uprkos svojoj planinskoj gabaritnosti, ipak ne može da pojede kamion paprike. Što sa mojim potomcima, koji se broje sa tri prsta, nije slučaj. Oni mogu da utamane i nekoliko kamiona pomenutog povrća. Naročito kada je teglirano. I posebno kada se radi o cepkanim paprikama. 

Zato mi nije ostalo drugo, nego da preko mog ličnog prodavca voća i povrća prvo nabavim šleper paprika iole prirodne veličine. Jer, ove godine su svi sejali lusterače, one paprike što se sa obe ruke ljušte, kao posteljinu da presvlačite. Onda smo paprike i ja otišle kod tetke u selo i tamo uprizorile takvu dimčinu da su svi šumadijski vatrogasci bili „na gotovs“ i napeto čekali dalji razvoj situacije. Narednog dana mi je tetka pomagala da oljuštim i očistim ispečeno. Međuceđenja da ni ne pominjem, tekle su crvene reke kao u najgorim trenucima istorije. E, onda je na red došlo cepkanje. Sve rukama, naravno. Nema zabušavanja seckanjem. Jer kad se secka, ne može da se, tokom kuvanja, napravi vezno tkivo potrebno za poznatu ajvarsku strukturu konačnog proizvoda. Cepkala sam, cepkala, cepkala, cepkala, cepkala, cepkala, cepkala... i još bih ja cepkala, nego neće biti dovoljno mesta na ovoj strani. Bila sam na rubu da postanem serijski ubica, sreća te iscepkah iole na vreme. Malo mi se ruke još uvek tresu, ali dobro sam. Valjda. Prženje i upržavanje, koje je sledilo, ni ne računam. To sam odradila kao svaki pristojan zombi, cepkanjem potpuno isključenog uma. 

Rezultat prve ture se već šepuri na pultu, nizovi moje, u tegle strpane ljubavi. Majčinske. Jer niko ne voli tako jako i nerazumno kao majka. Tako cepkano.